Sigurno ste i sami primetili da se neke teme više obrađuju na mrežama, i da je jedna od onih koju najčešće viđate – tema granica. Nije neobično što se o njima toliko piše i razmišlja, jer jesu izuzetno važne za sve nas, s obzirom na to da nas određuju na svim životnim poljima. Kao i svaki pojam, one mogu biti zdrave i nezdrave. Takođe, mogu biti difuzne, rigidne ili fleksibilne.
Ono što je specifično i često u upotrebi, jesu saveti koji bi trebalo da vam pomognu da postavite granice. Način na koji se u psihoterapijskom radu sa svojim klijentima bavim ne podrazumeva savetovanje u pravom smislu te reči, ali svakako obuhvata i predloge, ideje i smernice za razmišljanje. No, čini se da sa nekim životnim izazovima to ide lakše, i da se predlozi mogu preispitati i prilagoditi sopstvenom kontekstu, te vrlo dobro iskoristiti za neke situacije. Kad su granice u pitanju, činjenica je da ide teže, i to vidim i kroz rad sa klijentima, ali i u svakodnevnim razgovorima. Ljudi često dobro barataju teorijskim znanjem i tačno znaju šta treba da primene, ali ipak u tome ne uspevaju.
Za početak, uvek je dobro znati o čemu konkretno i tačno govorimo, koji god da je pojam u pitanju. Tek kada jasno definišemo pojam, možemo krenuti dalje, u smeru koji vodi ka integraciji znanja u svakodnevni život.
Granice su, najjednostavnije rečeno, mesto gde završavamo mi, a počinju drugi. Ovo „drugi“ podrazumeva sve što nas okružuje. Svakako granice obuhvataju i jedan deo nas samih – to je ono što se, čini mi se, često zaboravlja ili zanemaruje, a odnosi se na naše unutrašnje sadržaje (emocije, misli, senzacije itd). Dakle, sve što možete da asocirate u okviru pojma – ograničenje, odnosi se na psihološke granice, a one podrazumevaju, svakako, zaštitu – emocionalnu, psihološku, ali i fizičku.
Granice nisu neprobojni zidovi, koje učite da sagradite, i jednom kad to naučite, postavite temelje, i sagradite bedeme, posao je završen. Naprotiv. Granice su jednako žive , koliko i vi sami. One su onakve kakvi ste vi. One su deo vas. Nekim danima će vam biti potrebne čvrste, rigidne, neprobojne, a nekim danima ćete primetiti da vam teško ide, kao nikada niste čuli uopšte za pojam, a kamoli naučili da baratate njim. To je sasvim normalno. Postavljanje granica je celoživotni proces, koji savladavamo svaki put kad prolazimo neko novo iskustvo. A novo iskustvo može značiti da je neka situacija slična, ali mi tog trenutka nismo isti kao što smo bili u takvoj situaciji ranije. Jednostavno, možemo biti umorni, dekoncentrisani, preopterećeni, u stresu… to je sasvim dovoljan razlog da funkcionišemo na potpuno drugačiji način. Samim tim, u takvim trenucima, imaćemo i poteškoća u postavljanju granica.
Večito pitanje – znam sve o tome, ali ipak ne uspevam, kako je to moguće? – vraća nas na činjenicu da kognitivno znanje, raspolaganje informacijama, nije dovoljno, i da postoje oni nevidljivi procesi koji se odigravaju u nama, koje ni sami često ne registrujemo.
Imajući u vidu da je primarna porodica osnov svih znanja sa kojim polazimo u život, jasno je da se u okviru nje stiču prva saznanja i o granicama. Setite se svog odrastanja i razmislite – šta vam je bilo dozvoljeno, a kakve su zabrane postojale? Čega je bilo više? Koliko je bio bogat društevni život vaše porodice? Koliko ste imali prostora za lične želje i ideje, a koliko ste morali biti poslušni, tihi, prilagodljivi? Da li su postojala neka prećutna pravila, teme o kojima se ne govori, ili je atmosfera bila prijatna i otvorena, moglo se pričati o svemu? Koliko ste imali prostora za sebe, za svoje potrebe, za greške? da li ste imali samo svoje vreme, kada ste sigurni da vam niko neće smetati, ali i vreme koje provodite sa ostatkom porodice?
Mnogo je toga što direktno utiče na to kakva smo uverenja o granicama poneli u život iz primarne porodice, a ova uverenja su povezana i sa time kakvu smo sliku o sebi formirali u odnosima sa roditeljima. Da li verujemo da na nešto imamo pravo – u ovom kontekstu – pravo na postavljanje granica.
Ono što je posebno važno jeste pitanje kako izbegavate postavljanje granica, a drugo – kako reagujete kada su vaše granice probijene.
Ako je atmosfera odrastanja nalagala preterano prilagođavanje u okviru porodičnog sistema, sasvim je izvesno da su vam granice difuzne, nejasne, i ste često preplavljeni osećajem bespomoćnosti, da nemate jasan uvid u sopstvene potrebe, i da ste onu zdravu agresiju potisnuli.
Da bismo bili spremni da lako postavimo granice drugim ljudima, pre svega je potrebno da umemo da postavimo svoje unutrašnje granice. Da razumemo šta one za nas znače, i na kom su mestu u datom trenutku, te da vidimo gde bismo voleli da budu. Ovo je potpuno obrnut i značajno složeniji proces od onog uveliko poznatog – jednostavno, recite „ne“. Da umete da kažete „ne“, ne bi vam bio potreban niko da vam da takav savet. Reći „ne“ (u bilo kom obliku) apsolutno nije lako kao što deluje. Jer da je tako, priča o granicama ne bi bila tako česta tema. Upoznati sebe i sopstvene potrebe prvi je korak na putu koji se zove – uspostavljanje zdravih granica. kako uopše možete graditi kuću, ako ne znate šta vam je od prostorija potrebno, i čemu će koja prostorija da služi. Tek kada znate to, možete ući dalje u razmišljanje o tome koje ćete materijale za završnu obradu primeniti, koju paletu boja itd. Tako isto je i sa granicama. Tek kada sebe upoznate, kad znate šta vam je potrebno, i kad se oslobodite osećanja krivice zbog toga što imate svoje potrebe i težite njihovom zadovoljenju, postavljanje zdravih granica biće posao koji ćete raditi spontano, gotovo bez imalo napora.
Prvi nivo biće postavljanje unutrašnjih granica. Šta to znači?
Unutrašnje granice postaju deo spoljašnjeg okruženja, kao vaš štit, po principu – što unutra, to napolju. Podizanje svesnosti o sebi, načinima na koji funkcionišete i šta vam to donosi u životu, doprineće i tome da sve bolje razumete da je potrebno da sebi više ne dozvoljavate neke stvari. I, naravno, da neke druge sebi odobrite, uz razumevanje da na to imate pravo. Praveći polako balans između sopstvenih potreba i zahteva iz okruženja koje ste u sebe uneli, i njima se povinovali, učite da se autentično postavljate u životnim situacijama. Onako kako vi to birate da radite, a ne kako bi neko drugi želeo (mama, tata, sestra, kolega, šef itd). naravno, ovde ne mislim na destruktivno opiranje društvenim normama, nego o jednom jasnom osećaju šta je dobro za vas, iako se možda neko drugi, vama blizak i važan, sa time ne bi složio. Sa druge strane, postaviti sebi granicu u različitim situacijama koje prepoznajete kao okidače afektivnih reakcija, takođe je važna veština. Ovo podrazumeva emocionalnu pismenost – da znate da prepoznate i imenujete svoje emocije. Sama svesnost o tome šta osećate, biće prvi korak ka tome da naučite da postavite „branu“ svojim emocijama, kako vas ne bi preplavljivale. Direktna posledica ovoga biće pojačano samopouzdanje, jer ćete se osećati kompetentno i znaćete da imate veštinu vladanja sopstvenim emocijama – odnosno – sobom.
Iako deluje kao da smo temu granica ostavili negde iznad u tekstu, sve ovo itekako je povezano upravo sa njom. Dovoljno je da shvatite da postavljanje zdravih granica počinje iznutra, to je posao koji svaki čovek mora da završi prvo sam sa sobom. Tek onda možemo da pređemo na sledeći nivo, a to je odnos sa drugima i pitanja – šta dozvoljavam ili ne, šta mi prija ili ne, šta želim, šta mi je potrebno, šta mi smeta itd.
Zdrave granice su izraz ljubavi prema sebi, ali i drugima, one nas štite od pozleda, ali štite i druge, od našeg besa, koji je uvek posledica osećaja da su nam granice probijene.
Ono što niste naučili kao dete u svojoj porodici, možete naučiti kao odrasla osoba, na psihoterapiji, a ako tako odlučite, to znači da preuzimate odgovorost za sopstveni život i sopstvenu sreću.
Kako ćete prepoznati kakve su vam granice?
Tako što ćete pogledati u sebe i zapitati se:
- Da li previše često radim stvari koje ne želim?
- Da li tuđe potrebe stavljam ispred svojih i ugađam drugima?
- Koliko često se osećam bespomoćno, depresivno, nezadovoljno, ogorčeno?
- Koliko drugi ljudi poštuju moje potrebe i želje?
- Da li se osećam loše, neprijatno, kad treba nekoga da odbijem, ili da saopštim da nešto ne želim?
- Da li sam iscrpljen?
- Koliko sam zadovoljan kvalitetom svog života i odnosa sa drugim ljudima?
- Da li se često osećam frustriranim?
- Da li ste često ljutim?
