Da li smo u današnje vreme previše okrenuti ideji da sa svakim moramo da “kliknemo” iz prve? Šta nam takva razmišljanja govore o današnjem društvu?
Svaki psihoterapijski pravac je dobar, ali svaki ima i ograničenja.
Mnogi ljudi posle određenog vremena imaju potrebu da promene terapeuta, birajući novog iz drugog modaliteta. Ono što je najvažnije u psihoterapijskom procesu je – odnos. Ne pomaže sam pravac, ni tehnike, koliko je odnos ono što je isceljujuće. Svaka pozleda koju nosimo kroz život, i koja je uzrok nekih daljih poteškoća, nastala je u nekom odnosu. Zato je odnos taj koji u sadašnjosti može da pomogne da ta pozleda zaceli, kroz novo iskustvo. Ako želite da započnete rad na ličnom razvoju, najbolje je da odaberete terapeuta tako što ćete potražiti preporuku od ljudi u koje imate poverenja. U današnje vreme, kada većina nas koji se bavimo ovom pomagačkog profesijom, imamo profile na društvenim mrežama, pretražiti mreže je dobra mogućnost.
Ohrabrujem vas da verujete svom osećaju.
Potražite preporuku, pretražite baze terapeuta, ali na kraju, odluku donesite prema onome što vam intuicija govori. Mi jedno srce nosimo u grudima, a drugo u stomaku. Oba su važna i tačna.
Ohrabrujem vas i da imate poverenja i u mlade terapeute, ne samo one iskusne. Veoma često, to su stručni i veoma posvećeni ljudi, zaljubljeni u svoj posao, možda baš zato što nisu „potrošeni“ i što će imati veći obzir, ali i strepnju da ne načine štetu klijentu. Naglašavam da ovo nije pravilo, nego mogućnost, koju treba imati u vidu – da ne otpisujete one koji nemaju višegodišnje ili decenijsko iskustvo. Takođe, čini mi se da smo ušli u modu da se traži terapeut sa kojim ćemo „kliknuti“ odmah na početku, ako može već na prvom susretu. Ako se to ne dogodi, preporuka koja je sveprisutna jeste da se traži novi terapeut.
Odnos je nešto što se gradi vremenom. Terapijski susret je susret dva ljudska bića, pre svega, i treba imati u vidu da terapijski proces podrazumeva i mogućnost da terapeut izaziva neka osećanja kod klijenta koja nisu prijatna, ali to treba izgovoriti, podeliti sa terapeutom, i videti šta je u pitanju. Težnja ka stalnom osećaju prijatnosti govori o nedovoljno razvijenoj frustracionoj toleranciji, a ovo je još jedna tema za lični.
Vratimo se „staroj modi“, da odnose gradimo, istražujemo, da u njima budemo posvećeni i prisutni, i da kroz njih upoznajemo i sebe, i drugu osobu.
Psihoterapija je život u malom. Ono što sedešava u terapijskoj sobi, ostaje tamo, ali se istovremeno i nosi sa sobom, u život. To je jedno veliko i važno iskustvo, kojim ćete upotpuniti svoju životnu sliku, i koje će vas, svakako, promeniti.
Čovek je biće stvaranja, i biće promene. I kad ne radimo svesno na tome da napravimo promenu, do nje će svejedno doći. Ulaskom u psihoterapijki proces, otvarate vrata mogućnosti da ta promena bude baš onakva kakvu želite za sebe
